 |
| Antonela Antić, Trsat (panorama) |
Moj
frend živi na Trsatu. I sve je to super, samo da se ne moram baš svaki dan
uspinjati onim stubama. Ima ih „tu mač“. Zapravo, niti ne znam koliko ih
je. – Tražilica *tip* *tip*: „Koliko je trsatskih stuba?“ I nećete
vjerovati, odgovora nema! Iskočile su samo raznorazne legende o postanku stuba.
Jednim klikom sam otvorila najposjećeniji link. Ukratko, najpoznatija je
legenda ona u kojoj su stube najkraći put do nekakvog samostana, ali se vrag
naljutio na pučanstvo i prokleo stube tako da ih nitko više nikada ne može
izbrojiti. Pih, glupost!
Ta
kako nešto može biti neizbrojivo? Odlučeno je! Izbrojit ću te stube, ne zvala
se ja Ema Juriša! Ahhh… Ne da mi se sada penjati… Znam! Lijepo uzmem pokaznu
koju sam neki dan izvukla iz Mrtvog kanala i sjednem na „duju“! Spuštat ću se
prema dolje! 1, 2, 3… 58… 72… 146… 200… 375… 420… 517… 560! To je to? Petsto i
šezdeset?!
Zvoni
mobitel *drin* *drin*.
„Halo?“
„E,
stara! Ajd dođi!“
„Kad?“
„Kadgod!“
„Može.“
„Super,
ajd vidimo se, ćao!“
„Ćao!“
No
krasno! Sad opet gore. 1, 2, 3… 558, 559, 560, 561, 562. Ček, ček… 562… Kao da
sam ih prema dolje nabrojila 560? Jesu li moji izračuni pogrešni? Poludjet ću!
(I jesam, prolaznicima sam izgledala ko da sam iz ludnice izašla…) Odlučila sam
spavati na tome. Prespavala sam kod tog prijatelja, tako da smo o stubama
raspravljali do gluhih noćnih sati. Probudila sam se s briljantnom idejom…
Ema
Juriša (1.4)